“Mi, seljanke nismo toliko proste, evo ja obožavam Markesa”: Dragana vozi traktor, prasi krmače, nema slobodan dan, ali nađe vremena za kulturu

Iako se mnogima čini da je ženama na selu mnogo teže nego ženama u gradu, u tu priču razuverava nas Dragana Radovanović iz Bogatića.

Ona, i pored svog supruga, radi muške poslove, ima vremena za kulturu i ne bi se menjala sa ženama u gradu, dok bi joj mnogi mogli pozavideti na načitanosti

Dragana Radovanović traktor “rakovicu” vozi bolje od nekih muškaraca, a u svom životu preorala je nebrojeno hektara zemlje.

Kada ugasi traktor ide u voćnjak
Kad ugasi traktor, sa njive ide u voćnjak, povrtnjak ili na farmu, jer je tamo čeka mnoštvo gladnih i nenapojenih krava, svinja i živine.

Njen posao teži je od posla rudara, a traje od izlaska do zalaska sunca, nekad i duže. Ipak ona se ne žali.

– Oni su radnici pod zemljom, mi seljaci smo radnici na “površinskom kopu”. A među tim radnicima, rudarima na površinskom kopu, da vidite ženu da radi rame uz rame sa muškarcem, verovatno je malo specifično – priča Dragana.

Radovanovići obrađuju 30 hektara zemlje, tove 100 bikova, imaju svinje, voćnjake, povrtnjake, ali Dragani ne manjka vremena za kulturu.

Ponosi se svojim statusom seoske domaćice, ali poručuje da to, pomalo neobično, ne isključuje njena interesovanja za kulturu i društvena zbivanja.

“Volim da čitam Markesa”
Kako kaže, ponekad se poistoveti sa junakinjama svojih omiljenih romana.

– Ja sam čista seljanka. Živim životom seljanke, ali vodim računa o svojoj kulturi i tradiciji. Ali šta želim da kažem – žene seljanke nisu toliko proste, pričam o sebi lično. Ja sve svoje slobodno vreme upotrebljavam tako što čitam knjige, pratim kulturna zbivanja. Obožavam Markesa. Njegovu knjigu “Sto godina samoće” pročitala sam sigurno četiri, pet puta. Toliko mi se sviđa roman, poistovetila sam se sa Rebekom, junakinjom tog Markesovog romana – priznaje Dragana

Kad pozavršava brojne obaveze, kaže, odvaja vreme za sebe, makar i nauštrb sna.

– Dok smo radili povrtarstvo dešavalo mi se da od sedam dana u nedelji imamo samo jedan dan slobodan, tada idemo na pijacu. Dešavalo se da od tih 48 sati odspavamo samo jedan sat – kaže Draganin muž.

Kad nema veterinara ona prasi krmače

Po poslovima atipičnim za ženu, a radi ih decenijma unazad, prva je u Mačvi. Kad nema veterinara u blizini, brzo se lati i onih, većini mrskih, radnji.

Što je drugim ženama, ali i nekim muškarcima nazamislivo, njoj je prirodno i lako.

– Krmače, normalno, prasim ja. Jedno vreme sam ih i semenila, tako da je čika Ostoja Daničić, pokojni doktor, svojevremeno rekao da sam jedina žena u Mačvi koja semeni krmače – priča kroz smeh.

Na odmor nikada nije išla, jer je u to vreme ima najviše posla. Međutim, za tim ne žali i ima razumevanja za žene u gradu.

Po svemu sudeći, Dragana verovatno ne bi mogla da provodi dan na potpeticama, doterana i u kancelariji. Jedino bi možda imala više vremena za svoje knjige.

– Jeste teško ženi na selu, ali nije lako ni ženi u gradu, toga sam potpuno svesna. I ne zavidim uopšte ženama, gospođama, koje rade, a sređene su. Pa treba se svako jutro i srediti, otići na taj svoj posao i izdržati to evropsko radno vreme od 9 do 17 časova, to je ceo dan – objašnjava Dragana.

Ipak, i njeno radno vreme je ceo dan, ali ne žali, jer radi posao koji voli. A to bi poželela i onima sa manje posla i više vremena.

(Izvor: blic.rs)