Moj Aleks je došao kući iz provoda i zamolio me da ga probudim u 9: Ujutro sam ušla u njegovu sobu, i čim sam mu pipnula ruku, SHVATILA SAM STRAŠNU ISTINU
Moj sin, Aleks Filip Kiloran, rođen je 7. decembra 1985. godine, tri dana pre roka. Već od prvog dana počeo je da sam odlučuje o svojoj sudbini. Bio je sjajna beba, već sa dve nedelje počeo je da spava po celu noć. Njegov stariji brat smatrao ga je svojim poklonom za Božić. “Uvek sam želeo brata, i dobio sam ga baš za Božić”, govorio je. Lako je bilo odgajati Aleksa, ali posebno je voleo da se igra sam. Primetili smo da bi se naljutio kada bi mu se neko pridružio – osim njegovog starijeg brata, kojeg je stalno pratio i imitirao.
Čak i kao mali, želeo je da uvek bude u centru pažnje. Nije se plašao ničega. Želudac mi se prevrtao kada bih ga videla koliko se visoko ljulja ili kako se penje na vrh drveta. Kada bih ga preklinjala da se spusti, drao bi se “Neću sve dok ne priznaš da sam ja kralj drveta”. I zaista, tek kad bih to izgovorila, sišao bi. “Vidiš da nisam slomio vrat. Samo sam dodirnuo nebo”, rekao bi mi, priseća se Teri Kiloran, majka iz Mičigena.
Skupljao je sve životinje i usvajao neželjene kućne ljubimce svojih prijatelja. Peo se na drveće kako bi vraćao ispale ptiće iz gnezda. Uvek je imao dobre namere.
Aleks je obožavao svog starijeg brata Adama. Međutim, hteo je da i on nekome bude stariji brat, i kada sam rodila Odru, bio je presrećan. Voleo je bebu više od svega i hteo da učestvuje u svemu – hranio je sa mnom, menjao joj pelene i igrao se sa njom.
Bio je presrećno dete i nekad se pitam kako se pretvorio u muškarca kome je za sreću potrebna droga, kada je nekad bio potpuno radostan bez nje. Gledam slike i pokušavam da nađem trenutak kada je počeo da se menja.
Kada je pošao u školu, svaki dan je bio nepoznanica. Vratio bi se ili besan ili presrećan. Srećan je bio kada bi ga hvalili, nesrećan kada bi mu bilo dosadno, a bilo mu je dosadno jer je brzo učio. Nizao je samo petice iz razreda u razred.
Posle par godina, počeo je da veruje da je toliko pametan da ni ne mora da se trudi. Postao je lenj. Petice su postale četvorke, ponekad i trojke. Nastavnici su nas opominjali, mi smo se zadovoljavali i tim osrednjim uspehom. Ako je on srećan, mislili smo, srežni smo i mi. Odra je marljivo učila. Adam je bio osrednji đak, ali samo zato što je oduvek znao da će ići u vojsku. Aleks nije imao nikakav plan, i nije iskorišćavao svoj potencijal.
Ipak, arheologija ga je uzbuđivala – ta mogućnost da će on biti prvi koji će nešto otkriti. Pružili smo mu punu podršku da krene da to studira, ali on nije imao strpljenja – ako bi procenio da mu neki predmet nije od koristi, nije ga ni učio. Bio je kampanjac, i to takav da bi krenuo sa radom kada bi već bilo prekasno.
Prvi put kada sam čula da se petlja sa drogom, bližio se Dan zahvalnosti i ja sam bila van sebe od tuge i brige jer se malo pre toga jedan dečko iz njegovog razreda ubio. Aleks me je zatekao kako plačem. Pitao me je šta mi je, i rekla sam mu otvoreno: “Aleks, ništa na ovom svetu, kakav god problem da ti se desi, nije vredno tvog života. Obećaj mi da nikad to nećeš uraditi”. Rekao mi je: “Mama, nikad to ne bih uradio tebi i tati. Znate da vas sve obožavam”. Verovala sam mu.
Aleks je u međuvremenu imao problema sa anksioznošću i depresijom. Vodili smo ga kod terapeuta i dobio kje lekove. Dobro mu je išlo na fakultetu. Verovala sam da će sve ići mnogo bolje. Tada smo se dogovorili da malo olabavimo striktna pravila koja smo mu postavili. To je bila velika greška.
Prošlo je par nedelja od tih novih, olabavljenih pravila, kada je izašao sa društvom. Kada je došao kući, zamolio me je da ga probudim u 9. Oboje smo otišli da legnemo, ja potpuno mirna jer je kod kuće, na sigurnom i sve je u redu.
Ujutro sam po dogovoru krenula da ga probudim za školu, ali u trenutku kada sam mu dodirnula ruku, znala sam da je mrtav. Nikad se nije probudio. Umro je sa 26 godina – predozirao se heroinom i umro u snu. Prosto, njegov mozak je prestao da izdaje komade telu da diše. Odra je vrištala po kući u očaju. Zvali smo Adama, javili mu da nema više njegovog brata. Samo je urlao: “Ne” u slušalicu.Životna trka našeg sina tek je počela, a on ju je već završio. Bili smo uništeni. Sve nade i očekivanja su nestala. Bila sam tužna i besna, naročito na njegovo društvo, koje mu je omogućilo da dođe do heroina. Zabolelo me je i to što sam dopustila sebi da se prevarim, dam mu malo slobode, misleći da se popravlja. Nije se popravljao, samo je bio zavisnik koji je umeo da manipuliše i dobro laže.
Od tad, za mene je vreme stalo. Nikad ne razmišljam o tome koliko bi godina danas imao – za mene, on i dalje ima 26 godina i tu je vreme stalo. Trudim se da ne zamišljam njegovu budućnost – njegov posao, porodicu, decu. Nema smisla da se time mučim. Živim u uspomenama.
Možda 26 godina nekome izgleda kratko, meni ne. Mark i ja smo za to vreme odgajili mladog čoveka, dobrog u suštini. sa sjajnim smislom za humor, nežnog, pažljivog i velikodušnog. A sada ga nema.
Adamu nedostaje njegov mlađi brat, i sva sreća da on ima dobre prijatelje koji pokušavaju da popune tu prazninu. Odra se sa gubitkom borila tako što je sebi nametnula još žešći tempo u učenju. Jednom sam pred njom rekla da sam ja kriva što je Aleks mrtav.
– Pomogli smo mu onoliko koliko nam je dopustio. Nije nam dopustio da uradimo nešto više. Ne krivi sebe. Volela si ga uprkos svemu i svima – rekla mi je.
Da, uvek će mi nedostajati Aleks. Njegova životna trka se završila na zemlji, ali je linija finiša pomerena u raj, i znam da je došao do nje. Nadam se da ću i ja jednom doći do nje.
(lovewhatmatters.com)