PISMO POLICAJCU KOJI MI JE NAPISAO KAZNU SINOĆ: Druže u plavom, dobro pročitaj ove redove!
Sinoć u 23 sata u ulici Kralja Petra u Mladenovcu, opština Mladenovac, zaustavila me je saobraćajna policija.
– Dobro veče, gospodine.
– Dobro veče.
– Znate li zašto smo vas zaustavili?
– Ne.
– Ne radi vam kratko levo svetlo.
– U jebote. Pa radilo je malopre, na pumpi.
Kako sam rekao to što sam rekao, pomislio sam na to koliko puta li je pandur, čovek u srednjim četrdesetim, čuo nešto slično.
Samo što sam ja, za razliku od 99% takvih “objašnjavača”, govorio istinu. Pred svaki polazak za bilo gde, na nerviranje mojih saputnika, proveravam gume i svetla. Uvek.
A eto, sinoć se desilo da se svetlo pokvarilo negde između benzinske pumpe u Aranđelovcu i ulice Kralja Petra u Mladenovcu.
No, naravno, to policajac nije znao. U njegovim očima, bio sam samo jedan od onih koji pokušavaju da se “izvuku”. Da skratim priču, odveo me je do parkiranog policijskog “pežoa”, uzeo mi ličnu, vozačku i saobraćajnu i napisao kaznu od 5.000 dinara.
I sad, šta reći? Da li je kazna zaslužena? Da li sam ja mogao da znam da će far da crkne na pola puta? Da li je trebalo da primetim kvar (a nisam)?
Hm…
Odlučio sam da ćutim i stoički primim kaznu. Potpisao sam listić i pozdravio policajca sa “pozdrav”. Krajnje inventivno.
Ali eto, da među nama dvojicom ne ostane nešto neizrečeno, odlučio sam da napišem ovih par redova mom slučajnom poznaniku od sinoć.
Samo da naglasim, u par rečenica koje slede nema ni trunke ironije. Sve je onako kako piše, ma koliko to nekome bilo sumnjivo, čudno ili bilo šta.
Dakle…
Druže policajče, neka si napisao kaznu. Eto, možda “objektivno” (kako bi rekli aljkavi studenti) nisam kriv, ali zakon je zakon, i mora se poštovati. Ako nije radio far, piši kaznu.
Ne, nije foliranje ovo što pišem. Zaista.
Jer…
Jer sa tim farom koji nije radio šunjao sam se po prilično nezgodnom putu oko Mladenovca, na kojem svi voze 80, iako je ograničenje 40 i 50, po mrkloj noći, a da nisam bio svestan šta se dešava.
Realno, bio sam opasnost u saobraćaju, veća nego što sam inače.
Realno, moglo je da se desi da mi neko naleti u susret, i da u njegovim kolima bude neko dete.
Realno, moglo je da dođe do tragedije.
Realno, šanse za ovo nisu bile velike, pošto sam veoma pažljiv vozač, i strogo poštujem saobraćajna pravila (mislim da ona postoje s razlogom, a to kažu i statistike).
Ali, realno, opasnost od toga da ću učestvovati u nesreći bila je barem 1% veća nego da sam imao ispravna oba fara.
Realno, život na Zemlji nastaje i nestaje zbog tih 1%. A kad neko pogine, ili ostane bez nogu, to je 100%. I zauvek.
Realno, pišem ovo da bi barem jedan čovek, ako je moguće mlad, shvatio koliko je učestvovanje u saobraćaju bitna, odgovorna i opasna stvar, pre nego što postane nečija žrtva ili nečiji dželat.
A put do ovoga je najbrži preko “sad mi je crklo svetlo” ili “majke mi nisam išao 20 više od ograničenja, aj pusti me”, ili “žurio sam malo, do apoteke, aj nemoj si peder”.
Jer statistika je majka: a majka kaže da nepoštovanje saobraćajnih propisa znači nečiju smrt ili uništen ostatak života.
Ja to ne želim, ni sebi, ni svojoj porodici, ni bilo čijem ocu, majci, ćerki, sinu, baki, deki…
Zato, druže u uniformi, nastavi da radiš svoj posao na raskrsnici u Mladenovcu. U 23 sata uveče, za platu koja je takva kakva je. Time što radiš, uštedećeš barem jedan život u ovoj našoj državici, koja je sve manja i manja, u svakom smislu. Zato, druže, moje poštovanje, i naklon do asfalta.
A za sve koji će da se, da prostite, po*enjaju po ovom tekstu, još jednom da ponovim: sve je ovo iskreno, bez trunke ironije, i prilično promišljeno. Ako mislite da preterujem, recite to nekome ko je izgubio nekoga u saobraćajnoj nesreći. Takvih barem u Srbiji ima mnogo.
I još jedna napomenica za druga pandura: kunem ti se, stvarno je crklo negde između pumpe i Mladenovca. Nemam zašto da te lažem.
( Moj.ba )