Sarajka je 25 godina tragala za dvojicom sinova, a onda je unuka njene komšinice slučajno složila kockice POTRESNE RATNE PRIČE

Sarajka Hirija Ljuša bila je u bolnici kada su, tada šestogodišnji Amer i četverogodišnji Alen, odvedeni. Nikad nije dala dozvolu da dečaci odu u Italiju. Tog leta 1992. godine muž Kemal bio je na liniji, a ona teško ranjena od granate kod sarajevske “Vranice”.

Sad sama živi i plače…

– Kemal mi je dolazio u bolnicu, govorio da su deca na sigurnom. Mesec i po bila sam na lečenju. Kada sam izašla, rekle su mi žene iz skloništa da su deca u Domu “Ljubica Ivezić” – priča Ljuša za “Avaz” i neprekidno jeca.

Lice joj je izgriženo od suza.

– Nema dana za ovih 25 godina kad ne plačem. Sama živim. Sama plačem. Znala sam da su Amer i Alen živi. Kada sam otišla u Dom, rekli su mi da su deca u Italiji, da ih je odveo neki Duško Tomić, plakala sam, pretila, došla je policija, razbila sam kamenom staklo kada su mi zatvorili vrata Doma i terali da idem kući, jer oni ne znaju šta je s mojim sinovima – priča za avaz.ba Ljuša.

Iz sarajevskog Doma za nezbrinutu decu, konvoj je prema Italiji krenuo sa 46 dece. Starija deca smeštena su u Iđea Marinu, a mlađa, njih 37, u Dečiji dom “Mama Rita” u Monci, Milano.

Nikad nije razjašnjeno jesu li deca iz Sarajeva u Italiju poslana s nekim dokumentima (uprkos tome što su morala preći nekoliko državnih granica), ali italijanski mediji objavili su da su po dolasku dobila status “poverenih maloletnika” te da su bila pod starateljstvom Dečje ambasade Međaši i kasnije italijanske vlade.Do danas je desetak dece pronađeno u udomiteljskim porodicama. Većini se gubi svaki trag.

U septembru je, zahvaljujući italijanskom novinaru Andrei Oskariju Rosiniju, koji već godinama na RAI 3 prati priču o “Siročadi mira”, u “Avazu” objavljena priča o Ameru i Alenu, te njihovom rođaku Kenanu Hasagiću iz Sarajeva.

– Moj rođak Amer sada se zove Luka, Alenu je ostavljeno njegovo ime – kazao nam je tada Hasanagić, koji nije bio previše raspoložen da priča.

Amer i Alen sinovi su njegovog daidže Kemala, koji je poginuo, a za njihovu majku rekao je da ništa ne zna.

No, majka Hirija godinama je obijala pragove, od Crvenog krsta, preko opštine, ministarstava. Nepismena je i skoro uvek i svuda vrata su joj bila zatvorena. Onda je unuka njene komšinice pronašla na internetu priču o Hirijinim sinovima.- Amerisa je i stupila u kontakt s italijanskim novinarima. Tako sam saznala da se Amer danas zove Luka. Dolazio mi je i novinar Andrea, dali su mi pare da izvadim pasoš. Sada čekam da me pozovu, da idem da vidim svoju decu – govori Hirija.

Pokazuje slike svojih sinova, Ameru/Luki je 31, Alen ima 29.

– Od odlaska u Italiju još nema ništa. Boli me srce što me Alen ne prihvata. Amer/Luka već mi je putem SMS-a poslao četiri pisma. Želi da me vidi, kaže kad vidi zvezdu, misli da sam to ja. Zna koliko sam patila i koliko sam ih tražila – kaže Hirija.

Iz Italije su joj rekli da se još malo strpi.

Život od milostinje

– Ne znam kako ću. Dođe mi da se ubijem. Čekaću još malo, ali ja više izdržati ne mogu. Presudiću sama sebi – govori nesrećna majka.

Prema ranijim saznanjima, obojica Ljuša žive u Lombardiji. Ne govore bosanski, odvojeni su od malih nogu. Usvojile su ih dve različite porodice.

– Nikad nisam ništa potpisala, nikome nisam dala svoju decu. Nikad nisam saznala niti dobila odgovor uz čiji su potpis oni odvedeni u Italiju. Jednom sam dočekala i Duška Tomića, rekao mi je da će mi dati njihove slike, išla sam na Velešiće, tražila kancelariju, za koju je rekao da se javim. Isterali su me – kaže Hirija.Bolesna je, izgleda mnogo starije od svojih godina, živi od milostinje, nije dobila ni Kemalovu penziju.

Italijanski mediji naveli su da priča o “siročadi rata” izaziva i danas kontroverze, te napominju da je usvajanje dece, čak i onih koji su u Bosni imali biološke roditelje, počelo 1996. godine. Bosno-hercegovačke vlasti pitanjem dece koja su konvojem otišla u Italiju nisu se nikad bavile ozbiljno.

Jedna ćerka umrla, druga poginula

– Nema tih reči kojima bi se moglo opisati šta sam preživela. Oteli su mi Amera i Alena, Jasmina mi je u ratu na rukama umrla, 15-godišnja Nerdžvana poginula je u pokušaju da se prebaci do Italije tokom rata. Nemam ja ni sna, noć mi je najgori neprijatelj – priča Hirija Ljuša ne prestajući da plače.

Alen je rekao da mu je život kao “Titanik”!

– Naš sledeći korak je da napravimo sve da se Hirija i Amer/Luka sretnu. No, to neće biti tako brzo – kaže italijanski novinar Rosini.

On ističe i da njegove kolege prevode poruke koje idu na relaciji Hirija – Amer.

Alen, koji za sada odbija da kontaktira s majkom, kako saznajemo od italijanskih kolega, uspešan je biznismen u Milanu.

– Rekao nam je da mu je život sada kao “Titanik” i da treba vremena da odluči šta će uraditi – kaže Rosini.
(Izvor: blic.rs / avaz.ba)