Posljednje pismo majke koja je umrla od raka nikoga nije ostavilo ravnodušnim

Heder Mekmanami iz Viskonsina borila se s kancerom dve godine. Nažalost, tu bitku izgubila je prošlog ponedeljka. Preminula je u 36. godini.

Mesece pre smrti, Heder je provodila u pisanju pisama za četvorogodišnju ćerkicu. Heder je napisala preko 40 pisama za nju.

Njen suprug Džef, s kojim je bila 13 godina od čega 9 u braku, na njenu molbu je postavio na njen Fejsbuk poslednje pismo, namenjeno porodici i prijateljima.

Pismo u celosti:

“Zdravo svima,
Postavljam ovu poruku u ime ljubavi mog života. Ovo su njene reči. Volimo vas sve.
Džef Mekmanami.

Dakle… Imam neke dobre i neke loše vesti. Loša vest je, očigledno, da sam mrtva. Dobra vest je da, ako ovo čitate, vi sasvim izvesno niste (osim ako u zagrobnom životu nemate wi-fi).

Da, ovo je loše. Neopisivo je loše, ali ja sam prokleto srećna što sam živela život ispunjen ljubavlju, zadovoljstvom i neverovatnim prijateljima. Srećna sam što iskreno mogu da kažem da ni za čim ne žalim i da sam utrošila svaki atom snage da živim ispunjen život. Volim vas sve i hvala vam na ovom predivnom životu.

Koja god religija da vam donosi mir, drago mi je zbog toga. Ipak, poštujte i to da nismo svi religiozni. Molim vas, molim vas, molim vas, nemojte reći Brajani (Hederina i Džefova ćerka.) da sam u raju. U njenim mislima to bi značilo da sam izabrala da odem negde drugde i ostavim je. U stvarnosti, učinila sam sve što sam mogla da budem ovde s njom, i ne postoji drugo mesto na kojem bih radije bila nego s njom i Džefom. Molim vas, nemojte da je zbunjujete i navedete da na trenutak pomisli da to nije istina. Jer ja nisam u raju, ja sam ovde. Ali više nisam u bezveznom telu koje se okrenulo protiv mene. Moja energija, moja ljubav, moj smeh, one neverovatne uspomene, sve je to ovde sa vama. Molim vas nemojte misliti o meni sa sažaljenjem ili tugom. Smejte se, znajući da smo se super zabavljali i da je to vreme bilo sjajno. Jebeno mrzim da rastužujem ljude. Više od svega, volim da nasmejem ljude, pa vas molim da se, umesto da mesto moje sahrane postane mesto tragedije, smejete uspomenama koje smo stvorili i zabavi koju smo imali. Molim vas, pričajte Brajani priče, ona zna koliko je mnogo volim i koliko sam ponosna na nju, kao i koliko ću uvek biti (i učinite da u tim pričama budem još više “kul” nego što sam bila). Jer ništa ne volim toliko kao da joj budem mama. Ništa. Svaki trenutak s njom bio je sreća i ne mogu da zamislim ništa bolje od onog trenutka kad je ušla u moj svet.

I nemojte joj reći da sam izgubila bitku sa rakom. Jer kancer mi je uzeo skoro sve, ali nikada nije moju ljubav ili moju nadu ili moju radost. To nije bila “bitka” već samo život, koji je često veoma brutalan i nepošten, a tako jednostavno ponekad mora da bude. Prokletstvo, nisam izgubila. Način na koji sam živela godinama s kancerom je nešto što smatram prilično velikom pobedom. Molim vas, zapamtite to.

Najvažnije od svega, bila sam neverovatno srećna što sam provela više od deset godina s ljubavlju mog života i mojim najboljim prijateljem, Džefom. Prava ljubav i srodne duše postoje. Svaki dan je pored Džefa bio ispunjen zabavom i ljubavlju. On je, iskreno, najbolji muž u univerzumu. Tokom čitavog mog sranja s kancerom on se nije pokolebao, kao što se dešavalo drugima. Čak i tokom najgorih dana koje možete da zamislite, nalazili smo načine da se zajedno smejemo. Volim ga više od svog života i iskreno verujem da je takva ljubav toliko posebna da će živeti zauvek.

Vreme je najdragocenija stvar na ovom svetu i to što sam ga delila sa Džefom je nešto na čemu sam neverovatno zahvalna. Volim te, Džef. Verujem da je nešto divno kao što je Brajana zapravo otelovljenje naše ljubavi, što je izuzetno lepo. Apsolutno mi slama srce što moram da se oprostim. Ako je tebi upola teško kao meni, to mi nanovo slama srce, jer poslednja stvar koju bih ikada poželela je da ti budeš nesrećan. Nadam se da ćeš vremenom misliti na mene nasmešenu i nasmejanu jer, imali smo život koji oduzima dah. Izguglaj malo i videćeš da je i naučni fakt to da ću zauvek biti s tobom na neki način. Znam da ću, ako zastaneš i pogledaš, ja biti tu (ne na sablasan način kao duh).

Ti si moj svet i volela sam svaki sekund koji smo proveli zajedno.

Prijatelji, volim vas i hvala vam na neverovatom životu. I hvala svim mojim lekarima i medicinskim sestrama koji su se brinuli o meni. Ne sumnjam da mi je moj tim svaki mogući dobar dan, koliko je to bilo izvodljivo. Iz dubine duše želim vam svima, prijatelji moji, duge živote pune zdravlja i nadam se da ćete iskusiti istu zahvalnost za svaki dan, kao što je ja osećam. Ako dođete na moju sahranu, neka bude kao u kafani. Neka trešti pesma “Keg on My Coffin” i plešite za mene (jer bolje je da sahrana preraste u ples). Slavite lepotu života odličnom žurkom jer znate da je to ono što ja želim i u šta verujem na moj uvrnut način, a ja ću naći način da budem s vama (znate koliko mrzim kada propustim zabavu). Radujem se proganjanju svakog od vas, tako da ovo nije zbogom, jer vidimo se kasnije. Molim vas da mi učinite uslugu i svakog dana odvojite nekoliko minuta da priznate sebi da je ova krhka avantura jedan lud život.

I ne zaboravite: svaki dan je bitan.”