— A tko misliš da će me zaustaviti? Ti? Ja sam zakon na ovoj cesti — rekao je policajac, približavajući se još više s iskrivljenim osmijehom.
Zrak kao da je postao težak.
Tasha je još uvijek držala ruke na vrućoj haubi automobila, ali izraz lica joj se promijenio. Više nije bilo vidljive ljutnje. Samo hladan, gotovo uznemirujući mir.
„Je li gotovo?“ upitala je tihim glasom.
Oficir je prasnuo u smijeh.
— Nismo ni počeli.
Tada je Tasha učinila nešto što nije očekivao.
Polako se uspravio.
Okrenula se prema njemu.
„Dobro“, rekao je. „Onda je na meni red.“
Časnik se namrštio.
— Što si rekao/rekla?
Tasha je stavila ruku u unutarnji džep jakne.
Na sekundu, policajac je stavio ruku na oružje.
— Nemoj ni pomišljati na selidbu!
Ali bilo je prekasno.
Izvadila je mali metalni tanjur.
Nije bila obična dozvola.
Bio je crn, sa zlatnim štitom.
Prineo ga je licu.
—Zapovjednica Tasha Mitchell — rekla je s apsolutnim mirom. —Odjel za unutarnje poslove države.
Policajac je trepnuo.
Jednom.
Dva.
Osmijeh joj je nestao s lica.
—To… to mora biti šala.
Taša ga je gledala.
— Biste li to htjeli provjeriti?
Izvadio je telefon.
Okrenuo je broj.
—Centar, ovdje Mitchell.
Pauza.
—Da. Trebam jedinicu na autocesti 17, kilometar 42.
Gledao je oficira dok je govorio.
—Imamo agenta koji je počinio zlouporabu ovlasti, vandalizam na privatnom vlasništvu i dokumentirano rasističko ponašanje.
Policajac je napravio korak unatrag.
— Čekaj… čekaj…
„Nadalje“, nastavila je Tasha, „čovjek mi je upravo prijetio i izvršio nezakonitu pretragu.“
Spustio je slušalicu.
Tišina se spustila nad cestu.
Lice časnika sada je bilo blijedo.
— Slušaj… možemo razgovarati o ovome.
Tasha ga je pogledala bez emocija.
— Već smo razgovarali.
— Nisam znao/la tko si.
— To ne bi trebalo biti važno.
Pauza.
—Ili poštujete zakon samo kada osoba ima viši čin od vas?
Službenik nije odgovorio.
U daljini su se mogle čuti sirene.
Prvi.
Zatim nekoliko.
Čovjek je očajnički pogledao cestu.
—Zapovjedniče… Ja samo…
— Probušili ste dvije gume.
— Bila je to šala.
— Nazvao si me robom.
— Nisam htio reći…
—I izvršili ste nezakonitu pretragu.
Svaka rečenica je padala kao čekić.
Sirene su bile sve bliže i bliže.
Oficir je ubrzano disao.
—Izgubit ću posao…
Taša ga je hladno pogledala.
-Ne.
Pauza.
—Izgubili ste posao kad ste odlučili zloupotrijebiti svoju značku.
Tri patrolna automobila pojavila su se na zavoju ceste.
Policajci su brzo izašli.
Jedan od njih je odmah prepoznao Tashu.
— Zapovjedniče Mitchell!
„Policajci“, odgovorila je.
Pokazala je na muškarca ispred sebe.
—Ovog agenta treba uhititi i odvesti u odjel unutarnjih poslova.
Policajci su pogledali policajca.
Zatim do probušene gume.
Zatim do Tashine ploče.
Nije bilo rasprave.
Jedan od njih prišao je časniku.
— Dajte mi svoje oružje, gospodine.
Čovjek je oklijevao.
Ali ga je na kraju predala.
Stavili su mu lisice.
Dok su ga vodili prema patrolnom automobilu, promrmljao je:
— Ovo nije fer…
Taša ga je mirno pogledala.
—Nije fer ono što si radio godinama vjerujući da ti se nitko neće suprotstaviti.
Vrata patrolnog automobila su se zatvorila.
Sirene su se ponovno oglasile.
Jedan od policajaca prišao je Tashi.
— Jeste li dobro, zapovjedniče?
Pogledala je svoj auto s uništenim gumama.
Zatim prema plavom nebu iznad ceste.
-Sad da.
Časnik je kimnuo.
— Poslat ćemo dizalicu.
Taša se lagano nasmiješila.
-Hvala.
Dok se patrolni automobil s muškarcem unutra odvozio, Tasha je duboko udahnula.
Godinama je istraživala zlouporabe unutar sustava.
Ali taj put…
Zlostavljač je odabrao pogrešnu osobu.
I na toj usamljenoj cesti…
Pravda je došla brže nego što je ikada zamišljao.