Priča: Novac i komšija
Šta se desilo skoro meni i ženi. Zvoni nam neko na vrata u sred noći.
Pogledao sam kroz špijunku, vidim komšija, 30-tak godina, plače. Znamo se samo iz viđenja, ali znam da mu je umro otac, video sam posmrtnicu na ulazu u zgradu. Otvaram mu, pa ustaje i moja žena.
– Komšija, šta se dešava, jesi dobro, pitam ga. Žena izjavljuje saučešće.
– Izvinite, molim vas, jer vas budim ovako kasno. Treba oca da sahranim, sad razmišljam i shvatam da neću imati para.
– Kakvo vrijeme. Žao mi je. Koliko ti treba , komšija?
– Treba mi, ako imaš da mi pozajmiš 1000 eura.
Pogledamo se žena i ja. Jeziva tišina. Imam, kažem mu. Imam prokletih hiljadu eura, iako imam i malo dijete. Jedva poznajem čovjeka. Ali znam kako je kada se nema. Imam tih hiljadu, je*em li ih i dat ću mu ih .
– Slušaj, komšija. Ni sam ne vjerujem da ovo kažem. Vrata smo do vrata pa ću ti dati pare. Samo mi reci u dan kad ćeš da mi vratiš. Otac sam, malo mi je dijete . Nemoj da me tjeraš da se mlatimo zbog novca.
– Vraćam ti za nedjelju dana
– Ne seri. Lijepo ti kažem ne seri. Daću ti, nosi, ali reci za mjesec dana, za nedjelju znam da ne možeš da vratiš. Nemoj to da radiš.
– Dajem ti svoju riječ.
Prošlo nedjelju dana. Zvoni komšija. Otvaram. Vidim, nosi kafe, slatkiše… Već čekam da krene da se izvinjava i prolongira.
– Komšija, ovako. Kafa je za tebe i gospođu, čokolada za malu. A evo hiljadu eura, kako sam i obećao. Hvala ti dok sam živ. Niko nije htio da mi pozajmi. Moj matori je bio stipsa, ostario, pamet mu popustila, preturao po kontejnerima i čuvao pare. Uštedio je boga oca. Znao sam da jeste, samo nisam znao gdje je sakrio. Reci ako ti treba kamata.
– Ne treba ništa. Živ bio.